2018/08

(Split, 1989.) predaje engleski jezik. Više od svega voli talijanski jezik i književnost. Otkako živi s Lotom, želi postati trenerica za pse. Piše prozu, ponekad odluta u poeziju. Objavila priče i pjesme na raznim portalima i u časopisima. Bila je u užem izboru za nagradu Sedmice i Kritične mase 2017.
Jedna od deset finalista međunarodnog natječaja Sea of words 2016. Dobitnica Vranca – 2015 i Ulaznice 2016.
 

Hot love scene (without a scene)



Naš drugi spoj bio je u kafiću blizu moga stana. I njegovoga. Ispalo je da živimo u istome kvartu i da igra košarku na igralištu gdje se ja igram sa psom. „Ne postoje slučajnosti“, izjavio je veoma značajno.

Te večeri sam imala temperaturu trideset i osam, ali to me nije zaustavilo. I've got the hots for you, samo to sam mu htjela reći. Pričao je o meditaciji i tjelovježbi, i kako smo nas dvoje indigo djeca jer stvari vidimo drugačije od ostalih. Bilo je očito, ali nisam razaznala tu aspiraciju da bude drugačiji od drugih.

„Ajme koje gluposti! Osim toga, ništa ne znaš o meni.“

Rekao je: „Znam.“, i krenuo pričati o Marsu. Najbolje mu je išlo skakanje s teme na temu, zbog čega me nije slušao, ne zapravo, i često me znao prekinuti u razgovoru.

„Ti voliš ljude koji su komunikativni, inteligentni, tamnoputi, karizmatični... Visoki?“

U njegovim očima sam tražila želju koja će zajedno s mojom uroniti u neki novi svijet, ili ovaj učiniti boljim; izvući će na površinu neku novu mene koju ću zavoljeti više od svake prijašnje verzije koja me natjerala da poludim. Uz njega me nije bilo briga ni za planete ni za indigo djecu; za tuge, mržnje, razbojstva, ludorije, tužne priče. Za težinu sudbine, breme postojanja, zaglupljujući kružni tok uvijek istih zbivanja. Sve se činilo tako jednostavno, čemu briga? Samo sam htjela biti gola. Ne znati što je civilizacija, govor, muka, olakšanje, obaveza. Koža koja gori bez njegovog dodira.

„Ne mogu više“, izlanula sam.

(Imaš ono što meni treba.)

„Oćemo kući?“, pitao me zbunjen. Je li on munjen?

„Ma ne, ostanimo još malo.“
                                       
„Jesam li ti dosadan? Ja sam čudan, Mira, to mi svi kažu. Di je ludi Đuro, tako me zovu.“

„Nisi dosadan.“

„Moj prijatelj ti ima shizofreniju i čuje glasove...“, prstima dotiče glavu. „Jednom mi je reka: nemoj ić na utakmicu, nešto loše će ti se dogodit. Al otiša sam na utakmicu, i tu smo se potukli s nekim budalama, i prijatelj mi je umra.“

„Moram te jebat.“

Ostao je bez teksta, ja sam naručila još jedno pivo. Potom: „Mi smo binarna tipičnost. Ti si ratio, ja sam nagon.“

„Jebeš ratio“, rekao je tada i zastenjao.

„Znači, stvarno te zanima Mars?“, upitala sam. On se nasmijao.
 

 Festival se odvija zahvaljujući potpori
Gradskog ureda za kulturu Grada Zagreba i
Ministarstva kulture Republike Hrvatske

 

Back to top