2016, 18


(Čakovec, 1983.) profesorica flaute, konferencijski prevoditelj i sudski tumač za njemački jezik, diplomirala na glazbenoj akademiji u Münchenu nakon čega završava Interdisciplinarni poslijediplomski studij konferencijskog prevođenja. 

Kratke priče do sad objavljuje na portalima i u nekoliko zbornika (GKS Samobor, Hrvatski sabor kulture, blacksheep.rs, Oksimoron). 

 

 

 

Mimara Express

 

U to je vrijeme linija Mimara, na relaciji Zagreb–München kretala u 5:45 ujutro. Kad bih veći dio stvari spakirala večer ranije, taman bih nakon jednoga dobrog izlaska, nerijetko ugodno omamljena solidnom količinom C2 H5 OH, u posljednjem trenutku uspjela uskočiti u svoj kupe. Zamijenila bih na taj način nešto teži zadatak – uvijek isto odlaženje i vraćanje, onim drugim, trenutno nešto lakšim – kako uz ringišpil u glavi održati fokus na muhi koja si trlja nožice na prozorskom staklu vagona i na taj način se, što je brže moguće, uljuljati u bezbrižan san. 

Na stanici u Villachu zadovoljno se meškoljim i napokon otvaram oči. Razbuđuje me sunce i prizori golemih pašnjaka, nalik onima iz reklame za Milku. Tek tada ga primjećujem. Ogroman je. Stvarno je jako velik i mastan. Mastan podrazumijeva nakupine sala, koje kipe iz hlača, potkošulje, cipela, ali i masne otiske na njegovoj odjeći, kao da je netko po njemu upravo ocijedio povelik burek i ulje kapa, i kapa. Zbog odjeće, utisnute u nakupine mesa, neodoljivo podsjeća na golem komad sušene vratine. Znoj mu prodire na sve strane, proviruje iz rukava preko dlanova na pod vagona. Gleda me širom raširenih očiju, ravno u čelo. Zaudara jako. Neljudski. Po kuhanom zelju, ustajalom, presoljenom. Zauzeo je poziciju preko puta mene i gleda me. Dahće, očito je u posljednjem trenutku uspio uloviti ovaj vlak. Škripi mu u plućima kod svakog izdaha. Dahće i gleda me.

– Ti spavaš. Ko zec.

– Molim? Da, u stvari više ne. Budna sam sad...

– Ovdje je jako, jako vruće – svaku riječ izgovara prenaglašeno i odvojeno, kao da bi iza nje trebalo stajati neko dublje značenje. 

– Je, je.

Gledam kroz prozor, u nadi da će ubrzo iskrsnuti slika snježne lavine, provalije, bilo čega za što bi mu se dalo skrenuti pogled. Slike se izmjenjuju. Ne spušta pogled. Bulji i ne trepće. U meni sve kuha, strah me paralizirao, bojim se pomaknuti ruku ili nogu, da ga ne isprovociram, razljutim.

– Ja putujem k Mami. Svaki vikend idem k njoj. Mami ne voli biti sama. Mami je u Salzburgu, znaš? Sasjekao sam ju na komadiće i ostavio da leži na tavanu. Haha…

Zalijepila sam se za stolac, glave uvučene u ramena. Do Salzburga je pet stanica. Vlak nije stao ni na jednoj. Zašto me pobogu, tako gleda? Zašto ne trepće? U svakom trenutku očekujem da skoči i pojede me. Najgore je kod prolazaka kroz tunel ili više uzastopnih tunela, kad se na međusobnim prijelazima čini kao da je netko upalio žarulju pod čijim bljeskom na sekundu zasvijetle njegove bjeloočnice i deformiran kolutičav obris.

– A kud ti putuješ? 

(…)

Pred Salzburgom stiže dojava o bombi i cijela situacija se čini jako napetom, da se čitavo putovanje nije otegnulo za najavljenih od 8 do 10 sati, zbog čega ukupno vrijeme putovanja za Zagreb sad iznosi 18 sati.

U kupeima nema mjesta za sjedenje pa u Zidanom Mostu zauzimam jedno mjesto u vagonu s minirestoranom i naručujem kavu i vodu. Palim cigaretu i gledam starije društvo koje se zabavlja na šanku, prosjek godina 62+. Da, dosadno mi je. Ne, ne toliko. Prekasno. 

– Još jedna voda za damu?

– Ne, hva...

– Od gospodina na šanku.

Gospodin prilazi, u elementu i obraća mi se.

– Ma videl sam ja to tvoje okeco. Gledaš ti vu nas već neko vreme, aaaa nemre Jureku tak nekaj promaknuti. Morti jesam star, al bedast nisam.

– Oprostite, nisam tak...

– Nikaj zato, kaj, pa svi smo tu vu istomu sosu, zakaj si ne bi vreme skratili u ugodnom društvu, kaj ne?

Nalijevam vodu iz boce, klimam glavom između valjda i da. 

– Ma pogleč ju, kaj si se mam tak stisla. Odi k nama, kaj buš tu sama sedila? Kaj god. Zemi si svoje stvari i buš se sela kraj mene, no, Jurek bu pazil na tebe. Hodi, no. 

– Hvala, stvarno nema potrebe, ovdje mi je čisto OK. 

– Gle, malička. Mene se stvarno ne moraš bojati, em pak mam ja dve takve puže doma, nisu puno mlajše od tebe.

Sad tek brinem i klimam „da“ – u stilu, od početka je bilo jasno da nešto ne štima. 

– Nego čuj, ak je tebi rajše, moremo mi i tu ostati. Lepo bumo se spominali i za taj čas smo vu Dobovi.

– A znaš ti, malička da vu Dobovi ima jen jako lepi hotel! No, em pak znaš na kaj mislim, kaj ne?

– Ne, ne znam.

– Joj, kaj je tam lepih ženskih bilo dok sam ja još dečec bil. Ovakve „zizeke“ su mele, se jušne kaj cukorek, ma to su bili cajti! Al kaj je, je! Kranjice su drugče neg naše. Pak su već radodajne, a naše su kak i ti! Sam se nekaj spremišlavaju pa čovek nemre znat či joj se hoće, il joj se neće!

Klimam nostalgično u znak razumijevanja. 

– Ha, kaj veliš onda? Vu Dobovi silazimo, ti i ja? Ja ti se baš onak znam posvetit ženskoj, od glave do pete, takvega kaj ja još nisi mela, a ni ne buš. 

Al čuj, malička, nekaj bi te još pital – a kam ti zapraf putuješ? 

(…)

– Oprostite, je l' slobodno?

– Da, da, samo izvolite.

Žena od kojih pedesetak godina, mršavije građe, oskudno odjevena, s ogromnom rupom na crnim najlonkama ispod lijevog koljena, ulazi s ručnim koferom nalik ovećem putnom neseseru, bordo boje. 

– Idete u München? – upitam kratko. 

– Da. Idem na posao. Ma da, sad sam isto odradila jednu šihtu – odgovara i smješta se nasuprot mene, uz sama vrata. Vadi ogledalce i popravlja već ionako prenapadan sloj šminke – iscrtava preizražene obrve i rub usana.

– Razumijem. Puno radite.

– Ha, čujte. Raditi se mora. Ne radim ja to zato jer to volim. Al' od nečega čovjek mora živjeti. Sad sam rekla i svom Manfredu – ako ja prestanem, kud ćeš ti onda? Na cestu? Pa valjda znaš da oni meni ništa ne znače, razumiješ valjda da za osnovno moramo imati.

– Shvaćam, da...

– Taj moj Manfred je već teško bolestan, užasno je mršav. Ništa ne jede! Sad je još i neke fleke dobio po tijelu. Ja sam mu rekla – moraš više jesti! Mene već boli kad se popne na mene, gledajte ovako – kretnjama podcrtava detaljan opis – osjećam njegove kosti koje mi utiskuje u bokove, prepone. Sad si zamislite, da još ni ja ne radim.

– Da…

– Ma nije to tako strašno kako zvuči. Mislim HIV-pozitivan još uvijek ne znači kraj? Medicina svakim danom napreduje, riješit ćemo mi to već, al ja jednostavno moram više raditi.

Učinilo mi se kao da je uzdahnula. U samo tri-četiri minute sada već prošlog vremena zorno zamišljam teret života svoje suputnice, koji u nekoliko rečenica velikim dijelom prebacuje na mene i ostavlja mi žalostan okus u ustima.

Dok popravlja šminku, ogledalce joj isklizne iz ruku i razbije se. Pokušavajući spasiti ono što je od njega ostalo, komadić stakla urezuje joj se u dlan i crveni mlaz stopi se s bojom njenog putnog nesesera, podom vagona i mojim trapericama. Skuplja krhotine stakla, kao da se radi o nečem najnormalnijem i nastavlja:

– Ja sam se raspričala, a nisam Vas ni pitala – a Vi? Kud Vi putujete?

 


 Festival se odvija zahvaljujući potpori
Gradskog ureda za kulturu Grada Zagreba i
Ministarstva kulture Republike Hrvatske

 

Back to top